Mанастир је по предању подигнут у време буне банатских Срба
(1594.) против турске тираније под вођством епископа вршачког Теодора
Несторовића. Смештен је у шуми како би био заштићен од најезде Турака.
Године 1716. бива спаљен, као и цело село. Одбегли народ се 1776. године
враћа и подиже храм у центру села коју турци спаљују након 12 година.
Године 1790. православни живаљ поново подиже храм који се и данас налази
на истом месту. На месту спаљеног манастира 1857. године подигнута је
капела на водици (испод саме цркве-капеле извире вода). У периоду када
је првобитни манастир био срушен, до изградње нове капеле, народ није
престајао да долази на Водицу како би уз молитву добијао духовно и
телесно исцељење. У манастиру су се десила многа исцељења, а једно је
записао свети владика Николај Жички Велимировић у својој књизи „Емануил“
у причи Вером излечена.
Манастир је увек имао чуваре без обзира што није било братства-
монаштва у њему. Да манастир постане активан и да у њему заживи служба
Богу, одлуку доноси епископ банатски Хризостом 1996. године. У манастир
се досељавају два монаха који су започели обнову и рестаурацију старе
цркве, као и изградњу конака, углавном од донација и помоћи верника.
Приликом рестаурације цркве пронађена је оригинална плоча са натписом:
„У име с. Троице сазидана је и посвећена, ова капела, Пресветој
Богородици лета 1857. за време Г.Комп: Команданта Г. Капета Адолфа
Еихбергера, и Госпа Лаитн Тиме Стојанова. Стефана: Манока: Зарије
Сармеша: Петровића. И Г.Г.Пароха Иоана Милковича. Аксентија и Михаила
Димича, трошком ревносног и благ: Обшчетства Баваништанског.“ Црква
(капела) је проширена, озидана је часна трпеза, проширен олтарски део,
ђаконик и проскомидија, дозидана је припрата. Урађен је иконостас са
иконама Господа, Пресвете Богородице, Светог Јована, Светог Архангела
Михаила и Светог Ђорђа, који је рад сестара из манастира Гргетег. Изнад
царских двери постављено је распеће, рад оца Стефана из манастира
Стубал. Живопис је започео Ђорђе Поповић, теолог из Панчева, а наставио
је Ненад Грастић, живописац из Кикинде. У храму се налазе мошти Светог
мученика Јакова Персијанца. У оквиру манастирског коплекса постоји конак
који у приземљу има трпезарију за пријем гостију, кухињу и радионицу, а
на спрату монашке келије. Од помоћних објеката изграђена је и
манастирска пекара. Уз цркву је подигнута звонара. У манастирском
братству су два јеромонаха а В.Д. Настојатељ манастира је јеромонах
Серапион (Јевремов).
јеромонах Дамаскин (Радојчић) и јеромонах Серапион (Јевремов)
