Stanovništvo se pretežno bavi poljoprivrednom proizvodnjom, a manji broj
nalazi zaposlenje u susednom Pančevu, Beogradu i opštinskom centru
Kovinu. U primarnoj ratarskoj proizvodnji na društvenim i privatnim
posedima najzastupljeniji su bili usevi kukuruza, pšenice, suncokreta i šećerne repe. Dugo vremena su zemljoradnici bili orijentisani na
proizvodnju kukuruza u monokulturi. Pri tome je on zauzimao i do 80%
ukupno zasejanih površina. Pošto su poljoprivrednici za ovu kulturu
obezbedili i odgovarajuću mehanizaciju, nisu nalazili interes da
povećavaju površine pod pšenicom i industrijskim kulturama. Tek sredinom
devedesetih godina prošlog veka, pojavom kukuruzne zlatice, štetočine
uvezene sa zarazenim semenom iz Amerike, ovaj odnos se donekle promenio
na štetu kukuruza.
Visina prosečnih prinosa osnovnih ratarskih kultura menjala se zavisnosti od razvitka poljoprivredne tehnike i tehnologije, uvoženja u proizvodnju novih visokorodnih sorti semena i pravovremene primene agrotehnickih mera. Do kraja pedesetih godina prošlog veka ratarska proizvodnja je u priličnoj meri bila ekstenzivna, pa su i prinosi bili dosta niski. Tako je po jedinici površine pšenica rađala od 0,7 do 1,2 tone, kukuruz od 1,5 do 2,5 tone, suncokret od 0,8 do 1,3 tone, a šećerna repa od 15,0 do 25,0 tona. Početkom osamdesetih godina na društvenim gazdinstvima ovi prinosi su znatno uvećani, pa se pšenice prosečno dobijalo od 4,5 do 5,5 tona, kukuruza 8,0 do 8,5 tona, suncokreta 2,0 do 2,5 tone, a šećerne repe 50,0 do 55,0 tona. U individualnoj proizvodnji ovi prinosi su u proseku za 20-30% bili niži.
Poljoprivredno preduzeće, „Lune Milovanović“, koje je sa 320 zapošljenih radnika svih obrazovnih profila, organizovalo stočarsku proizvodnju na dve farme i uspešno gajilo ratarske kulture na površini od oko 2.400 hektara, posle dugogodišnje agonije, nalazi se pred gašenjem. Njegova imovina je, zbog nagomilanih dugova, rasprodata. Ostatak, koji cini državno vlasništvo, posto ne može da se otuđi, trenutno propada, ili se izdaje u zakup privatnim licima....
Izvod iz monografije, dole potpisan: Ljubomir Boskov , dana: 03. januara 2005. godine , u Bavaništu.
Visina prosečnih prinosa osnovnih ratarskih kultura menjala se zavisnosti od razvitka poljoprivredne tehnike i tehnologije, uvoženja u proizvodnju novih visokorodnih sorti semena i pravovremene primene agrotehnickih mera. Do kraja pedesetih godina prošlog veka ratarska proizvodnja je u priličnoj meri bila ekstenzivna, pa su i prinosi bili dosta niski. Tako je po jedinici površine pšenica rađala od 0,7 do 1,2 tone, kukuruz od 1,5 do 2,5 tone, suncokret od 0,8 do 1,3 tone, a šećerna repa od 15,0 do 25,0 tona. Početkom osamdesetih godina na društvenim gazdinstvima ovi prinosi su znatno uvećani, pa se pšenice prosečno dobijalo od 4,5 do 5,5 tona, kukuruza 8,0 do 8,5 tona, suncokreta 2,0 do 2,5 tone, a šećerne repe 50,0 do 55,0 tona. U individualnoj proizvodnji ovi prinosi su u proseku za 20-30% bili niži.
Poljoprivredno preduzeće, „Lune Milovanović“, koje je sa 320 zapošljenih radnika svih obrazovnih profila, organizovalo stočarsku proizvodnju na dve farme i uspešno gajilo ratarske kulture na površini od oko 2.400 hektara, posle dugogodišnje agonije, nalazi se pred gašenjem. Njegova imovina je, zbog nagomilanih dugova, rasprodata. Ostatak, koji cini državno vlasništvo, posto ne može da se otuđi, trenutno propada, ili se izdaje u zakup privatnim licima....
Izvod iz monografije, dole potpisan: Ljubomir Boskov , dana: 03. januara 2005. godine , u Bavaništu.
Нема коментара:
Постави коментар